”Jedna od najlepših osobina našega duha držim  da je to što možemo da skinemo sa sebe okove kojima nas fizička priroda vezala za vreme i mesto u kome živimo da se vinemo mišlju u prošlost ili na udaljena mesta da se tako spustimo u razmatranja dela ili stvari,kojima smo nekada zabavljali, i crpimo iz takvih smatranja za druge pouke ”

J.Pančić 1893.godine

Do okrića omorike nije došlo pukim slučajem, niti je ono teklo jednostavno, onako kako su protekla mnogobrojna otkrića mnogih drugih, pa i retkih biljnih vrsta na Balkanskom poluostrvu. Ovo otkriće je nastalo kao rezultat dugogodišnjih naslućivanja i priprema, da bi se konačno potvrdila intuicija iskusnog botaničara  i dobrog poznavaoca naše flore i vegetacije. Sam Pančić govori o svojim naslućivanjima da u šumama Srbije postoji neko retko i još nepoznato četinarsko drveće, ali i o tegobama koje su se pojavljivale  dok to naslućivanje nije krunisano uspehom. On piše da je: ”naša omorika bila po imenu odavno poznata iz narodnih pesama i ima je i u Vukovom rečniku, ali je pored toga prilično muke stalo dok nam je pošlo za rukom da to ime sastavimo sa onom prirodnom stvari koju ona označava”(Fukarek, 1967.godine).

Pančić je već za vreme svog prvog putovanja po užičkom okrugu doznao za omoriku, da negde u tom kraju raste, ali mu niko nije umeo da mu pokaže to drvo, a kad bi pitao, na šta ono liči  jedni bi mu odgovirli da liči na jelu, drugi da više liči na smrču, a većina je bila mišljenja da je jela i omorika jedno te isto drvo (Pančić,1887. godine).

 

Smatra se da je to bilo 1856. godine kada je Pančić sa sedam učenika krenuo u istraživanja, put Valjeva preko Umke, tad.Paleža i Uba. Iz Valjeva, pošto mu okolinu ispitamo, pođemo preko Povlena, Mađar Vode, Krivih Strana, Kosjerića i Jelove Gore u Užicu, otud, pošto proučimo dolinu Đetinje i Zabučje, uputimo se preko Mačkata i Čajetine na Zlatibor pod Tornik…

U tom svom pohodu nije pronašao omoriku, jer su mu seljaci rekli da ona ne raste na Zlatiboru već na susednoj planini Tari.

Deset godina kasnije, 1865. godine, Pančić se dosetio jednog posrednog, ali sigurnog puta, kojim će doći do materijala od tog njemu nepoznatog drveća. On se obraća ”vlasti”i ”moli” da se za našu veliku školu nabave grane sa rodom sviju četinara, što po Tari i Zlatiboru u Užičkoj, gde najviše četinara ima, rastu…

I, kako sam kaže, taj mu je pothvat tako uspeo da je ”s jeseni iste te godine imao u svom kabinetu pored granja od tise, jele, smrče, dva bora i dve grane od tražene omorike”.

Iako nije dobio i šišarice, nego samo sterilne grančice tog drveća, on kasnije tvrdi da je odmah otkrio ”da omorika i jela  nisu ista stvar, šta više da je omorika mnogo srodnija sa smrčom, nego sa jelom”. Pošto su mu grane omorike bile prispele preko sreskog načelnika iz Bajine Bašte, on piše svom poznaniku i moli ga da mu naknadno pribavi  i šišarice od užičkih letinara i da ga tačno izvesti o mestu, gde su omorikine grane sa drveta skinute. Nažalost, ovog puta nije bio dobre ”stare sreće” jer mu je odgovoreno da te godine nije bilo roda na četinarima, a za omorikine grane da nije zabeleženo, kome su i otkud donesene…

Do novog pokušja prošlo je još 10 godina i kako Pančić  piše on se sa svoja četri učenika ponovo nađe na Tari, ali ovoga puta čvrsto rešen da pronađe omoriku i da se neće vraćati dokle je ne vidi. Tako i bi.

Prilikom boravka u selu Zaovine, Pančić je odseo u kući Đoke Lazića, sveštenika. Iz ove kuće on je jedno jutro  ugledao kroz prozor stenovite strane Sklopova i na njima konture nekog vitkog četinarskog drveta koje su mu odmah zapale za oko. Odmah se obukao i krenuo ka Sklopovima i usput, pred samim ulazom u klisuru Rzava sreo Savu Lazića, unuka starog Đoke i zapitao ga kakvo je to drvo. Ovaj mu je odgovorio ”omorika”. Na to je  Pančić   uskliknuo od radosti i rekao: ”Odavno ja nju tražim” a pričalo se da mu je u oduševljenju poklonio jedan dukat.

To je bilo avgusta, 1875. godine.

Pančić je imao dosta muka da dokaže da omorika nova vrsta četinara i konačno nakon 12 godina prvi su ga priznali ”učeni” Englezi. I od tada omorika je svrstana u novu felu četinara, a kasnije je i postala endemski tercijer jer je jedina preživela ledeno doba.

Potpun opis omorike Pančić objavljuje 1887. godine. On glasi:

Picea Omorika Pancic.

Ovo visoko drvo spušta pravce u zemlju korenje; stablo mu je dubke uspravljeno, preko polovine golo bez granja; kora je na stablu s polja siva, a iznutra riđasta; grane su kratke, gornje uspravljene, srednje razvedene, a donje viseće sa uspravljenim vrhovima, površina je grana od krutih dlaka rutava i od kratkih, drvenih stapaka (za lišće), gredovita ;lišće je na granama zasebice utvrđeno a sve skupa na jednu, gornju stranu navedeno, na mladim granama plosno, završkasto, na starim četvrtasto i na vrhu zubasto, ozdola zeleno, a ozgo sa belom prugom od sitnih tačkica, mace su lanjskim granama pršljenasto i dosta gusto stavljene, one su složene iz sitnih smeđastih listića, na svakih od kojih je nasađeno s gornje strane po 8−12 prašnika; šišarice su nasađene na vrhu kratkih grana, koje su kad uspravljene, kad razvedene a kad što viseće, mlađe su ugasito ljubičaste, eliptične, na gornjem kraju završkaste matore smeđe, jajaste, na vrhu zatubaste, listići što sastavljaju šišarice okruglasti su, s polja pod vrh crtasti a obom ne jednako zupčasti, pošto prospu semke jape iza svakog tog lista  ukrite su po dve semke, podbočene iznutra jednim sitnim priperkom; semke su sitne, okončane su po jednim krilom, koje je još jednom duže od same semke.

Cveta prema godini od marta do maja, a pred zimu su semke u šišaricama zrele, premda počinju istom s proleća iz japećih šišarica da ispadaju.

Raste po brdskim stranama  na jugo-zapadu Srbije: u Zaovinama, ispod Crvene Stene više Rastišta i na Janjcu više Štule, a kazaše mi, da omorike ima i u obližnjoj Bosni na brdu Semetešu nedaleko od Višegrada, a pisaše mi iz Crne Gore, da je omorika i tamo poznata i da raste po jezerima oko Durmitora.

Narodna imena: Omorika, omora, frena.